-Pi­še Dar­ko Jo­vo­vić

Osta­lo je za­pi­sa­no, a i za­pam­će­no, da su u ne­kim mi­nu­lim vak­to­vi­ma na pro­sto­ru da­na­šnje Cr­ne Go­re mo­ral­ne nor­me bi­le glav­na od­red­ni­ca i od­lu­ču­ju­ći kri­te­ri­jum ko­ji je ne­ko­ga pre­po­ru­či­vao da po­sta­ne čo­vjek od ugle­da, ili, mo­der­no re­če­no, auto­ri­tet. Bi­lo je do­sta um­nih i uče­nih gla­va, pr­va­ka, ju­na­ka, pa­me­ta­ra, bo­ga­ta­ša i do­ma­ći­na ko­ji su osta­ja­li ma­li u oči­ma na­ro­da sa­mo za­to što su po­ne­kad zna­li da pad­nu na is­pi­ti­ma ko­ji se ti­ču etič­kih na­če­la. Dža­ba se ne­ko tru­dio da po­ne­se epi­tet ugled­ni­ka ako je ne­kad, mo­žda i u tre­nut­ku svo­je sla­bo­sti, po­se­gao da se, na šte­tu dru­go­ga, a na­ro­či­to na­ro­da svo­ga, do­mog­ne ne­če­ga što nje­go­vo ni­je. Ta­kav ni­je mo­gao da bu­de gla­ve­ši­na ni u ne­kom za­se­o­ku, a ka­mo­li gdje dru­go. Od nje­ga su lju­di okre­ta­li gla­vu kao da je gu­bav. Pam­ti­li su ga i pre­po­zna­va­li je­di­no po še­stom pr­stu ko­ji mu je uka­ljao obraz, bez ob­zi­ra na to što se če­sto ra­di­lo o ne­koj sit­noj kra­đi. Od to­ga se ni­je mo­gao ota­ra­si­ti ni u mo­men­ti­ma kad je po­ka­zi­vao da je spre­man da uči­ni ve­li­ka dje­la, jer ga is­ku­plji­va­nje gre­ho­va ni­je mo­glo pri­bli­ži­ti auto­ri­ta­tiv­noj po­zi­ci­ji.
No, od us­po­sta­vlja­nja ovo­vre­me­ne mo­der­ne cr­no­gor­ske dr­ža­ve obi­čan čo­vjek se na­šao u di­le­mi da li ri­ječ ,,auto­ri­tet’’ ozna­ča­va ne­što što je do­bro ili ne­što što je na­zad­no, zna­ju­ći da ži­vi­mo u dru­štvu auto­krat­ske i auto­ri­tar­ne or­ga­ni­za­ci­je gdje se fa­vo­ri­zu­ju na­met­nu­ti ugled­ni­ci, ko­ji po de­fi­ni­ci­ji ima­ju uti­caj dok ta­kvo sta­nje tra­je. Ali ako se čo­vjek bo­lje za­gle­da, pri­mi­je­ti­će da je u Cr­noj Go­ri us­po­sta­vlje­na no­va for­mu­la po ko­joj auto­ri­ta­tiv­na lič­nost, pri­je sve­ga, mo­ra da bu­de, na­rod­ski re­če­no, do­fat­na. Ta­kva lič­nost je isto­vre­me­no i uzor, onaj u ko­jeg se gle­da s odu­še­vlje­njem i na ko­ga že­li da se li­či. Ta do­fat­nost, da ne ka­žem spo­sob­nost uzi­ma­nja, ili ne daj bo­že oti­ma­nja tu­đeg, mo­tor­na je sna­ga po­je­din­ca ko­ja ga gu­ra ka na­pre­do­va­nju do naj­u­zvi­še­ni­jeg mje­sta u dru­štve­noj hi­je­rar­hi­ji.
Po­seb­no je in­te­re­sant­no da su u na­šem mo­der­nom i na­pred­nom dru­štvu „s naj­ra­zvi­je­ni­jom eko­no­mi­jom u Evro­pi“, ka­ko re­če po­pu­lar­ni „Bri­tva“, ro­di­te­lji u ve­ći­ni slu­ča­je­va, po­sta­li pre­va­zi­đe­ni auto­ri­te­ti. Oni su ozna­če­ni kao us­put­na bi­ća ko­ja su tu da stvo­re dje­cu, ali bez ne­kog na­ro­či­tog mi­je­ša­nja u nji­ho­ve ži­vo­te. Po­sta­lo je pra­vi­lo da dje­cu vas­pi­ta­va „dru­štve­na eli­ta“ i da vo­đa de­fi­ni­še nji­hov raz­voj­ni put ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va bli­ske kon­tak­te s lju­di­ma ob­u­če­nim da ih iz­ve­du na „pra­vi put“. Kao pr­vo, va­žno je da dje­ca na­u­če da se sna­la­ze da od ni­če­ga stvo­re ne­što. To zna­či da se ob­u­če da za­vla­če ru­ke u tu­đe dže­po­ve, jer to je po­la­zna osno­va ko­ja od­vo­di do uz­vi­še­ne lič­no­sti, od­no­sno auto­ri­te­ta. Jer što se vi­še pri­gra­bi od usta na­ro­da to je mo­guć­nost za sti­ca­nje op­šteg ugle­da ve­ća. A ta­kva pri­ro­da auto­ri­te­ta je utka­na u osnov­nu ka­te­go­ri­ju ka­da je ru­ko­vo­đe­nje u pi­ta­nju. Ta­ko oni spo­sob­ni za dže­pa­re­nje po­sta­ju nad­re­đe­ni, a oni ko­ji se ne­ka­kvim po­šte­njem za­no­se po­sta­ju pod­re­đe­ni. A po pri­ro­di stva­ri, pod­re­đe­ni se ne pi­ta­ju i od njih tre­ba uzi­ma­ti sve pa i du­šu. No, da bi ne­ko u mo­der­noj Cr­noj Go­ri bio stvar­ni auto­ri­tet on mo­ra, s vre­me­na na vri­je­me, da od pre­ve­li­kog pli­je­na ne­ku cr­ka­vi­cu udi­je­li oni­ma ko­ji­ma je, za nji­ho­vo do­bro, is­tre­sao dže­po­ve. Ta­da on po­sta­je po­što­va­ni­ji, jer po­ka­zu­je po­što­va­nje pre­ma uni­že­ni­ma ko­ji ga iz­u­zet­no ci­je­ne. Na taj na­čin obič­ni smrt­ni­ci od­u­sta­ju od ne­kih svo­jih že­lja pod­re­đu­ju­ći svo­je po­tre­be za­htje­vi­ma auto­ri­te­ta ko­ji či­ne sve da se što vi­še iz­dig­nu iz­nad ma­se či­ji su po­je­din­ci, kao ak­tiv­ni gra­đa­ni ci­vil­nog dru­štva, pro­ci­je­nje­ni ko­li­ko i po­la jag­nje­ta.
Za­to da­nas ima­mo ar­mi­ju onih ko­ji se ob­u­ča­va­ju da pre­ko cr­no­gor­skog pa­ten­ta, ko­ji se upro­šće­no zo­ve lo­po­vluk, po­sta­nu svjet­ski auto­ri­te­ti. Ne­ki­ma je to po­šlo za ru­kom jer su se iz­bo­ri­li da sjed­nu ta­mo gdje se oku­plja eli­ta ko­ja upra­vlja svi­je­tom. A to mo­gu sa­mo oda­bra­ni. I što je naj­va­žni­je to im je omo­gu­ćio na­rod ko­ji ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je za­ža­lio što je ostao li­šen svih za­do­volj­sta­va za­rad uspje­ha no­vo­kom­po­no­va­nih auto­ri­te­ta. To što su ne­ki uče­ni­ci od ugle­da, po­ha­đa­ju­ći ško­lu sa­vre­me­ne de­mo­kra­tri­je, za­ra­di­li za­tvor­ske ka­zne, na pu­tu do sti­ca­nja pot­pu­nog auto­ri­te­ta, uop­šte i ni­je va­žno, jer nji­ma se naj­vi­še za­vi­di. Nji­ho­vo vri­je­me tek tre­ba da do­đe, jer ro­bi­ja­ti za iz­vi­še­ne ide­a­le je dra­go­cjen do­pri­nos sve­u­kup­nom raz­vo­ju dra­ge nam do­mo­vi­ne. Ta­kvo ro­bi­ja­nje je gor­do i po­no­sno i, što je naj­va­žni­je, ni­je sra­mot­no. Kao što ni­je sra­mo­ta ni na­vi­ja­ti za one ko­ji su naj­bo­lji, ko­ji su ka­dri da iz­va­de bu­zdo­van i po­mla­te sve ko­ji ni­je­su u sta­nju da shva­te zna­čaj mo­der­nih cr­no­gor­skih auto­ri­te­ta pred či­jim se du­gač­kim pr­sti­ma i Evro­pa tre­se.